-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Sje­ver­na Ko­re­ja je po­sled­njih ne­dje­lja za­mi­je­ni­la Ru­si­ju u ulo­zi ame­rič­kog ”ne­pri­ja­te­lja broj je­dan”, če­mu je do­pri­ni­je­la nu­kle­ar­na kri­za iz­me­đu dvi­je ze­mlje, ko­ja osta­vlja uti­sak da je dra­ma­tič­ni­ja od naj­hlad­ni­jeg mo­men­ta Hlad­nog ra­ta: ku­ban­ske ra­ket­ne kri­ze. Pro­bom svo­je pr­ve hi­dro­gen­ske bom­be, na­vod­no de­set pu­ta ja­če od one ko­ja je ra­zo­ri­la Hi­ro­ši­mu, ona je naj­ve­ćoj svjet­skoj si­li ba­ci­la još jed­nu ru­ka­vi­cu iza­zo­va, a to je isto­vre­me­no bi­la i do­sad naj­dr­ski­ja pro­vo­ka­ci­ja na ko­ju Va­šing­ton još ne uspi­je­va da od­go­vo­ri.
Po­ru­ke ko­je, me­đu­tim, pre­ko Tvi­te­ra emi­tu­je ame­rič­ki pred­sjed­nik, svi­jet osta­vlja­ju zbu­nje­nim. On je pr­vo za­pri­je­tio ”ne­vi­đe­nom va­trom i bi­je­som”, za­tim oruž­jem ko­je je ”na­pu­nje­no i na­ni­ša­nje­no”, pa kon­sta­to­vao da ”ne­ma vi­še mje­sta za di­plo­ma­ti­ju”, da bi sti­gao do pri­zna­nja da ”rat ni­je po­želj­no rje­še­nje”. U mno­go če­mu ove iz­li­ve su na­knad­no ubla­ža­va­li nje­go­vi naj­bli­ži sa­rad­ni­ci, šef di­plo­ma­ti­je, se­kre­tar za od­bra­nu i sa­vjet­nik za na­ci­o­nal­nu bez­bjed­nost, ali ono što je osta­lo, to je uvje­re­nje da prst na ame­rič­kom nu­kle­ar­nom oba­ra­ču ima čo­vjek ko­ji ne po­zna­je su­šti­nu pro­ble­ma i ne za šta ho­će.
U ta­kvim okol­no­sti­ma, mno­go ra­zum­ni­jim se po­ka­zu­ju li­de­ri dru­gih ve­li­kih si­la ko­je ima­ju ulo­gu u ovoj kri­zi (kao što su ga ima­le u Ko­rej­skom ra­tu 1950.-1953. ko­ji je ko­rej­sku na­ci­ju po­di­je­lio na dvi­je dr­ža­ve i ko­ji for­mal­no još ni­je za­vr­šen: na sna­zi je sa­mo pri­mir­je).
Ru­ski pred­sjed­nik Vla­di­mir Pu­tin se, na pri­mjer, po­ka­zao kao fak­tor smi­re­nja, iako je u po­za­di­ni ove kri­ze eska­li­ra­la još jed­na: za­tva­ra­nje ru­skih kon­zu­la­ta u Ame­ri­ci i do­dat­no po­gor­ša­nje ame­rič­ko-ru­skih od­no­sa ko­je je sve te­že ra­zu­mje­ti, po­go­to­vo u kon­tek­stu či­nje­ni­ce da pre­ko Tram­po­vih usta još ni­je pre­šla ni­jed­na kri­tič­na ri­ječ o ru­skom pred­sjed­ni­ku.
Pu­tin je, me­đu­tim, na svoj na­čin, ”od­mje­rio” Tram­pa. ”Te­ško je vo­di­ti di­ja­log sa lju­di­ma ko­ji br­ka­ju Austri­ju i Austra­li­ju”, pro­ko­men­ta­ri­sao je spolj­no­po­li­tič­ki ama­te­ri­zam svog ame­rič­kog ko­le­ge, a na pi­ta­nje ”da li ga je Tramp raz­o­ča­rao”, dao je an­to­lo­gij­ski od­go­vor: ”On ni­je mo­ja mla­da, ni­ti sam ja nje­gov mla­do­že­nja”.
Ne­ma, da­kle, lju­ba­vi, a da je do ”bra­ka” ko­ji je Tramp na­ja­vlji­vao još u iz­bor­noj kam­pa­nji i do­šlo, to bi bio brak iz ra­ču­na.
Ra­ču­na ko­jeg da­nas oči­gled­no vi­še ne­ma: sva­ko svoj in­te­res na­mi­ru­je ka­ko naj­bo­lje umi­je, što se ve­o­ma ja­sno vi­di baš iz sje­ver­no­ko­rej­ske kri­ze.
Pu­tin sa­svim ra­ci­o­nal­no upo­zo­ra­va da je opa­sno Sje­ver­nu Ko­re­ju sa­tje­ra­ti u ćo­šak, i da je u ovom mo­men­tu naj­po­treb­ni­je ono če­ga je naj­ma­nje: smi­re­no­sti i str­plje­nja, ka­ko bi se spri­je­či­lo da si­tu­a­ci­ja iz­mak­ne kon­tro­li.
Ru­ska ulo­ga u ovoj kri­zi ta­ko je is­pa­la za ni­jan­su vi­dlji­vi­ja od ki­ne­ske, upr­kos op­štem uvje­re­nju da sa­mo Ki­na mo­že da uti­če na svog su­sje­da ko­ji naj­vi­še za­vi­si baš od nje. Eks­plo­zi­jom hi­dro­gen­ske bom­be baš na dan kad je pred­sjed­nik Si Đin­ping bio do­ma­ćin sa­mi­tu BRIKS klu­ba, li­de­ra Bra­zi­la, Ru­si­je, In­di­je, i Ju­žne Afri­ke, Kim Džong Un je gur­nuo prst u oko Pe­kin­gu, ali ono što je Ki­ne­ze mi­nu­lih da­na naj­vi­še iz­ba­ci­lo iz tak­ta je­ste upo­ran ame­rič­ki pri­ti­sak da oni bu­du ti ko­ji će ob­u­zda­ti ne­po­slu­šnog mom­ka iz Pjon­gjan­ga.
I Ru­si­ja i Ki­na su do­du­še pri­sta­le da se Sje­ver­noj Ko­re­ji uve­de no­vi pa­ket sank­ci­ja, po sve­mu naj­stro­ži ka­zne­ni re­žim pro­tiv jed­ne ze­mlje u no­vi­je vri­je­me, ali ni Mo­skva ni Pe­king ne že­le ono što vje­ro­vat­no pri­želj­ku­je Tramp: br­zi ko­laps Ki­mo­vog re­ži­ma. Za Ru­si­ju, to bi do­ni­je­lo no­vi ha­os u glo­bal­nom po­ret­ku, od one vr­ste ko­ji joj ne od­go­va­ra, dok bi Ki­na bi­la su­o­če­na sa mi­li­o­ni­ma iz­be­gli­ca na svo­joj te­ri­to­ri­ji, a u kraj­njem is­ho­du do­bi­la bi ame­rič­ku voj­sku na svo­jim gra­ni­ca­ma.
Svi se u ovom mo­men­tu uzda­ju u hlad­no­ra­tov­ske re­cep­te ”od­vra­ća­nja” (nu­kle­ar­no oruž­je ne slu­ži za­to da vi na­pad­ne­te ne­kog, već da ne­ko ne na­pad­ne vas) i ”rav­no­te­že stra­ha”. Stra­ha ko­ji mo­ra da po­sto­ji, ali ne smi­je da do­đe do gra­ni­ce na ko­joj mo­že da se iz­gu­bi kon­tro­la.
Kao i u slič­nim kri­za­ma, po­la­zi­šte je da ak­te­ri ni­su to­li­ko ira­ci­o­nal­ni ko­li­ko osta­vlja­ju uti­sak da je­su. To je u sje­ća­nje pri­zva­lo Nik­so­no­vu dok­tri­nu ”lu­dog čo­vje­ka”: pra­vi se lud, ali sa­mo ti znaj da ni­si.
Ovo­ga pu­ta pro­blem je u to­me što se o Kim Džong Unu zna ve­o­ma ma­lo – što je­ste raz­log za bri­gu. O Tram­pu se pak zna go­to­vo sve, što još ma­nje ohra­bru­je, jer po pr­vi put fak­tor ne­iz­vje­sno­sti i ne­pred­vi­di­vo­sti ni­je sa­mo sje­ver­no­ko­rej­ski li­der, ne­go i ame­rič­ki.
U de­fi­ci­tu je i ”stra­te­ško str­plje­nje” ko­je je pri­mje­nji­vao Oba­ma, što u pre­vo­du zna­či da je bo­lje ne či­ni­ti ni­šta ne­go vu­ći glu­pe po­te­ze. Tramp je ina­če če­tvr­ti ame­rič­ki pred­sjed­nik ko­ji se no­si sa nu­kle­ar­nim am­bi­ci­ja­ma Pjon­gjan­ga, od ko­jih je sva­ki svom na­sled­ni­ku osta­vljao ve­ći pro­blem ne­go što ga je na­sli­je­dio. Zbog to­ga mo­že­mo sa­mo da se na­da­mo da sa­da­šnji, od svih lo­ših op­ci­ja ko­je su mu na ras­po­la­ga­nju, ne­će oda­bra­ti onu naj­go­ru.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)